RSS

Nuklearna kriza: suprotstavljeni domaći stručnjaci

07 Apr

„Nuklearni lobi u panici spasava što se spasiti može, proglašavajući poraz za pobedu, a međunarodnu tragediju za trijumf tehnologije“, „Histerična kampanja protiv atomske energije!“

(Tekst objavljen u Pečatu 1. aprila 2011.)

1. maja 1986, pet dana nakon Černobiljske katastrofe, nivo radioaktivnosti atmosfere u Beogradu bio je povećan preko 10.000.000 puta, u odnosu na predčernobiljski period.

Nada Ajdačić, nekadašnji rukovodilac Službe za istraživanje biosfere pri Institutu u Vinči

Postavlja se pitanje: prvo – radioizotopi joda osim u akcidentalnim uslovima uopšte ne mogu da se nađu u atmosferi, pa ne može da se govori o „nivou varijacija osnovnog nivoa zračenja“; drugo, ne treba ni komentarisati prateće nebulozne izjave stručnjaka po kojima „čestice joda danima lete kroz atmosferu, ali njihovo prisustvo ne zahteva sprovođenje mera zaštite“. A, šta tek reći na informaciju da su „čestice radijacije na velikim visinama i da nemaju nikakvog uticaja na predele gde žive ljudi“! Pa gde su to onda saradnici „PMF-a“ iz Novog Sada izmerili onih 0,4mBq 131J?

A, sad ozbiljno: nije rečeno da se 131J u organizam unosi inhalacionim putem (disanjem), a preko pluća direktno dospeva u krv, te metaboličkim procesima u tiroidnu žlezdu. I da ponovim, u atmosferi radioaktivni jod uopšte ne sme da se nalazi ni u najnižim koncentracijama, što znači da ne može da se govori o dozvoljenim varijacijama osnovnog zračenja. Pošto ne znamo kako će se dalje razvijati situacija, valjalo bi da stručnjaci, primenom specifičnih ACG/B filtera za efikasnu apsorbciju svih radioizotopa joda, dođu do spoznaje njihovih stvarnih koncentracija u vazduhu, pa prema tim rezultatima preporuče da bar deca, majke dojilje i trudnice nepotrebno ne borave na otvorenom prostoru.

Pročitajte ceo intervju ovde.

http://3.bp.blogspot.com/-orFGdR9dECc/TX9uxhsHRNI/AAAAAAAABoo/vBi9rjB49qA/s1600/600px-anti-nuclear-symbol.png

(Tekst objavljen u Politici 2. aprila 2011.)

Jedan od razloga histerije je postojanje raznih nevladinih organizacije koje jedino mogu da opravdaju svoje postojanje konstantnom zastrašivanju javnosti

Jasmina Vujić, profesor na Fakultetu za nuklearnu tehniku Kalifornijskog univerziteta na Berkliju

Ako izuzmemo Černobilj, podaci pokazuju da nijedan radnik na nekoj drugoj nuklearnoj elektrani nije poginuo niti je ijedan stanovnik umro od posledica ozračivanja zbog akcidenta na nuklearnoj elektrani.

A svedoci smo histerije i poziva da se nuklearne elektrane odmah ugase i zamene termoelektranama na ugalj (primer Nemačke), što smatram izuzetno nerazumnom političkom odlukom sa dalekosežnim posledicama.

Poznato je da termoelektrane na ugalj, pored emitovanja gasova staklene bašte, emituju u neposrednoj blizini oko 100 puta veće nivoe zračenja u toku godine nego nuklearna elektrana slične veličine u svojoj neposrednoj blizini, i to zbog prisustva prirodnih radioelemenata u uglju. Termoelektrane na ugalj proizvode toksični otpad i pepeo koji sadrže otrovne hemikalije, teške metale, radioaktivne materije, opasne patogene materije, koji se lako šire po okolini i zagađuju plodno zemljište i vode (primer zagađenja oko termoelektrane kod Obrenovca). U SAD, gde termoelektrane na ugalj proizvode oko 50 odsto električne energije, procenjeno je da godišnje oko 24.000 Amerikanaca prerano umire od raznih oboljenja disajnih organa, uključujući i rak pluća, koja se direktno povezuju sa emitovanjem toksičnog otpada sa termoelektrana.

Prema podacima koje su mi poslale kolege iz Beograda, građani Srbije su takođe mogli da se naslušaju izjava kojekakvih „stručnjaka” koji, nažalost, nisu imali ni osnovna predznanja iz oblasti nuklearne fizike i nuklearne energetike, a ni etike ni morala da u javnost iznose svoja mišljenja o stvarima o kojima apsolutno ništa ne znaju.

Pročitajte ceo teskt ovde.

https://i1.wp.com/intellectualconservative.com/images/nclrpwr.jpg

 
9 komentara

Objavljeno od strane na april 7, 2011 in Energija, Nuklearna energija

 

9 responses to “Nuklearna kriza: suprotstavljeni domaći stručnjaci

  1. Здравко

    april 10, 2011 at 21:30

    Мислим да би овде било лепо да чујемо треће мишљење. Нада је врло субјективна, Јасмина као да је са друге планете.

    Слушао сам ових дана разне људе на ТВ-у, све су то опште приче. Највише се појављивао Радојица Пешић из ЈП Нуклеарни објекти Србије. Регуларним медијима ова тема више није занимљива, прошло је месец дана од земљотреца. Они би „крв“‘ = гледаност.

    Предлажем да тема буде судбина реактора Р-А из Винче који је и даље тамо а треба да буде растављен и послат у отпад, што јако пуно кошта. Можда и нека прича о инциденту са краја 50-их година у Винчи?

     
  2. salec

    april 11, 2011 at 12:43

    Svaka čast profesorki Vujić, ali realnost tj. ponavljanje ogromnih teškoća u sanaciji teških akcidenata nam u lice vraća našu ljudsku nadobudnost i aroganciju. Osorno i derogirajuće kvalifikovanje kritičara je kao ubijanje glasnika jer su doneli loše vesti i uopšte uzev, čini da ljudi koji to čine izgledaju loše u očima javnosti, a ideje koje oni promovišu kao nešto što nije u stanju da se održi na sopstvenim nogama. Potrebno je više hrabrosti i odgovornosti a manje kompleksa neshvaćenog genija. Činjenice su:

    Nuklearni akcidenti su apsolutno neprihvatljivi. Nema prihvatljivih izgovora, uključujući (ili čak pogotovo ne, zbog kumulativnog i sinergijskog efekta u kombinaciji) prirodne katastrofe!

    Fisioni reaktori ne trpe žurbu, nepredviđene situacije i prestanak rada upravljačkih sistema. Oni se ne gase na dugme. Potrebno je mnogo pažljivije i sistematičnije bavljenje ovim problemima, na mnogo inventivniji način.

    Ljudi koji su napravili karijeru od nuklearne tehnike imaju više interesa u njenoj promociji od ostalih. Ne možemo ih smatrati nepristrasnim arbitrima.

    Ad hominem na kritičare (pa i na sebe: „ma samo verujte nama stručnjacima“), negiranje problema (uključujući blaži oblik negiranja pomoću statistike i poređenja) ili cinično „uzmi ili ostavi“ nije adekvatna zamena rešavanju fundamentalnih problema bezbednosti.

     
    • Ivan

      april 11, 2011 at 14:11

      Hvala na sjajnim komentarima!😉

       
    • Ivan

      april 11, 2011 at 22:56


      Nuklearni akcidenti su apsolutno neprihvatljivi. Nema prihvatljivih izgovora, uključujući (ili čak pogotovo ne, zbog kumulativnog i sinergijskog efekta u kombinaciji) prirodne katastrofe!

      Kad je „dovoljno dobro“ onda? Zaštita od zemljotresa 13 stepeni Rihtera (što je preko Extinction Level Event-a) ili talasa visine 30 metara? Šta ako padne meteor? Dođe Godzila? Gde je granica?

       
  3. Marvin

    april 11, 2011 at 19:08

    Sale, šta je konkretno tvoj predlog?

     
  4. salec

    april 12, 2011 at 12:57

    Verovatno ste primetili da ni zemljotres ni cunami nisu ostavili trag na onome čemu je posvećena najveća pažnja prilikom projektovanja i što je verovatno deo koji je izvor najvećeg straha: containment vessel. Imam utisak da bi „kotlić“ izdržao i Ivanov zemljotres (samo bi skliznuo kao kamičak niz procepe i bućnuo u magmu) i talase od možda i svih 100m. Ipak, ta bojazan da bi nešto spolja moglo da ugrozi strukturni integritet reaktora je preuveličana u odnosu na mnogo veću opasnost koja se već više nego jednom ostvarila – da najkritičniji sistem od svih, hlađenje, prestane da radi. To je taj problem sa fisionim reaktorima – najveća opasnost preti iznutra (rast temperature usled usporenog odvođenja toplote) i ta opasnost mora da se neprekidno, po mogućstvu bez obzira na spoljašnje faktore (OK, ne možemo ništa ako je spoljašnja temperatura trajno iznad temperature u reaktoru, ali tako nešto ne očekujemo u sledećih nekoliko miliona godina na površini planete), aktivno otklanja.

    Dakle, moj predlog je pre svega povećana autonomija nuklearnih postrojenja – ono mora da podmiri sve svoje energetske potrebe koristeći samo sopstveni unutrašnji izvor energije – toplotu reaktora, bez očekivanja da će električna energija iz mreže biti dopremljena, ili da će gorivo za dizel generatore biti dotureno, ili čak da će vazduh za dizel generatore biti dostupan! Znači, umesto dizela stirling generatori, ili makar striling mašinama pokretane pumpe za medijum za hlađenje.

    Drugo, pošto je sistem za hlađenje bar podjednako važan za sprečavanje katastrofe koliko i containment vessel trebao bi da ima i isti tretman u smislu projektovane pouzdanosti i zaštite od oštećenja.

    Treće, u slučaju da temperatura ipak postane suviše velika, konstrukcija reaktora treba da bude takva da se raspadne dovoljno rano (pre nego sto omotač gorivnih šipki popusti i oslobodi svoje punjenje da padne na dno reaktorske posude i tamo se zgomila) i na takav način koji bi nuklearno gorivo disperzirao (npr. šipke treba da napuste reaktor pod sopstvenom težinom, u radijalnim smerovima i da završe u bazenima za hlađenje, ili možda u posudama sa metalom koji ima nisku tačku topljenja i specifičnu težinu manju od specifične težine gorivnih šipki, tako da utonu u njega) tako da ne pospešuje dalju nuklearnu lančanu reakciju.

    Četvrto, ventilirati napolje nešto radioaktivne pare je manje opasno nego dozvoliti eksploziju praskavog gasa (posle čega neće ni postojati mogućnost da se bilo šta zadrži u zgradi reaktora).

    Peto, vezano za prirodne katastrofe: nekoliko godina posle zemljotresa na crnogorskom primorju snimljena je jedna televizijska serija o potopljenim gradovima Jadrana koja se između ostalog bavila i uzrocima ogromne štete na obali, nesrazmerne jačini zemljotresa. Da vas poštedim detalja napisaću samo da je primetno bilo da je betonski suvi dok u brodogradilištu ostao potpuno neoštećen, jer je projektovan da bude potpuno samonoseća struktura – koja ne pretpostavlja čvrsto tlo ispod sebe (suvi dok je plovni/potapajući objekt sa presekom u obliku obrnutog „pi“ koji služi za podizanje velikih brodova na suvo radi popravke i održavanja). Objekti čiji strukturni integritet je dovoljno važan, a nuklearne elektrane to jesu, morali bi da budu u stanju da izdrže pomeranje, naginjanje i plavljenje bez narušavanja sopstvenog tlocrta. Kidanje električnih dalekovoda i gubitak konekcije sa prilaznim saobraćajnicama je nešto što se može i tolerisati. Prekid veze sa tornjem za hlađenje nije.

     
    • Ivan

      april 12, 2011 at 14:55

      ta bojazan da bi nešto spolja moglo da ugrozi strukturni integritet reaktora je preuveličana u odnosu na mnogo veću opasnost koja se već više nego jednom ostvarila – da najkritičniji sistem od svih, hlađenje, prestane da radi

      Ovo niko, ni na koji način ne osporava. Međutim, hlađenje je predviđeno da se obavlja u RPV (reactor pressure vessel).

      Najpre, narušen je integritet jezgra, šipke od cirkonijuma (u kojima se nalazi gorivo) su se otopile 30-75% u reaktorima 1-3 (izvor JAIF). Samim time voda koja ulazi u RPV da hladi — izlazi visokoozračena.

      Dalje, u JAIF tabeli se vidi da je narušena struktura RPV-a, i da „curi“ kod otvora za regularnu pumpu za vodu. Šta misliš, zbog čega od 11. marta do sada u reaktorima 1-3 ni jedan jedini dan RPV nije napunjen vodom da prekrije gorive šipke, kako bi trebalo, već one štrče izvan vode, 2m, 1,7m i 1,5m redosledno? RPV curi ili jezgro ima previše visoku temperaturu i sva voda koja uđe brzo se pretvori u paru. Ta para mora da se ispusti, ili se ispušta sama od sebe — kroz RPV pukotinu ili ventiliranjem. U svakom sluačaju, zbog (delimično) otopljenih jezgara izlazi sadržaj koji nikako ne bi smeo.

      Ako se jezgro otopi i dostigne kritičnu temperaturu, oko 3.000 C, može da „progori kotlić“, iliti lonac pod pritiskom (RPV). Ovo se možda desilo, NRC (amričko regulatorno telo za nuklearnu energiju smatra da jeste). Tada jezgro, kao magma, u (polu)tečnom stanju probija „ekpres lonac“ napravljen od debelog čelika i upada u komoru reaktora (containment vessel) koja je debela, od čelika i betona, dizajnirana da se hermetički zatvori i zadrži jezgro neograničeno dugo. Teorijski. JAIF za ove komore navodi da se naprsle i cure, video si izveštaj!

      Moje pitanje: kako da se jezgro hladi kada upadne u komoru reaktora? Tu nema pumpi za dovod/odvod vode, niti sme i može da se priđe blizu (baš kao što ne može da se priđe bazenima sa iskorićenim gorivom, gde je 200 mSv/h na ivici bazena). Ostaje černobiljski metod, pesak i borna kiselina.

      Dakle, hlađenje po svaku cenu — da. Kako hladiti ako postoje naprsline koje ne mogu „u hodu“ da se saniraju? Što je, istina, već učinjeno posebnim gelom kada je radioaktivna voda nenamerno dospela u okean.

      Za kraj, savetnik Tepka, bivši direktor koji se penzionisao 2002. zbog afere sa zataškavanjem incidenta, i inženjer u Fukušimi od 1970. kada je prvi reaktor instaliran i dugogodišnji radnik Fukušime — kaže da betoniranje, černobiljski scenario — neće biti primenjen. „Ne želimo da ostavljamo radioaktivne spomenike“, rekao je juče, i dodao da će posle 10 godina, kada se razvije posebna oprema, nuklearno gorivo iz reaktora 1-4 biti ispražnjeno. Onda će uslediti period od 20-30 godina za demontiranje ova četiri reaktora.

       

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

 
%d bloggers like this: